Danas u Srbiji nije dobro biti bilo ko, ali sigurno da je najdepresivnije biti mlada osoba, svršeni srednjoškolac, student, svršeni student ili nezaposlena osoba u dvadesetim godinama. Neka oproste radnici, penzioneri, poštujem njihove muke, od kojih neke tek počinju, ali sistem stvara problem mnogo ranije, često nerešiv upravo dok ste još izuzetno mladi. Čime vas danas uči Srbija i oni koji vode?
Ničemu. Šalju Vam poruku da niste važni za državu. Nezadovoljni ste? Idite. Ne možete da odete ili nemate gde? Vaš problem. Samo ćutite i ne pitajte ništa. Ne tražite, ne žalite se, ne protestujte, ne kukajte. Snađite se. Radite nešto. Nemate posao? Ko vam je kriv što ste završili neperspektivnu srednju školu ili se školovali za zanimanje za kojim nema potrebe na tržištu. Studirate a nemate novca? Zašto ste tvrdoglavi? Napustite studije, odreknite se snova i studija na neko vreme i pronađite posao, bilo kakav, bilo gde. Ne možete da pronađete posao? A, pa, čekajte, nemoguće?! Naći će se uvek i svuda po jedan pametnjaković koji će da vam kaže da uvek ima posla za onog ko hoće da radi, vi ste samo ili probirljivi ili blesavi ili lenji. To će, naravno, doći najčešće iz usta nekog ko je ili rođen u izobilju, ili makar u porodici gde bar neko radi pa nema razumevanja za vas koji ste odrastali u uslovima potpunog siromaštva i bede u uništenoj državi, ili je imao sreće pa preko veze sebi sredio posao; to naravno nikada neće priznati jer se danas veze, kumstva i podmićivanja podrazumevaju kao neophodnosti u borbi za opstanak. Ko je vama kriv što se još niste navikli na sve to? Niste naučili lekcije, ne igrate po pravilima odavno obolelog sistema. Uglavnom, uvek ćete imati po nekog ko će da vam „sedne za vrat“ i uči vas kako ste i šta trebali. A to kako bi trebalo da bude, to okačite mačku o rep. Svi znamo kako treba, ali znamo i da tako nije, pa nemojte da gubite vreme pričajući o tome i žaleći se nekome. Niko o tome više ne želi da sluša. Niko. Nažalost, vremenom ćete shvatiti da za ova naklapanja o jadu i bedi života u oskrnavljenom sistemu sve manje bilo ko želi da govori. Pričajte „previše“ i svima ćete postati teški. Jednog dana, vrlo verovatno, presešćete i samima sebi.
Da li je ovo zaista realnost koju ćemo da prihvatimo i jesu li ovo vrednosti kojih ćemo se pridržavati i preneti budućim generacijama? Ja mislim da ne moramo. I ne samo to. Mislim da je to strašno neodgovorno i da nikome ne ide u korist. Niti državi niti građanima.
Pre nekoliko dana pročitao sam tekst o jednom mladom čoveku. Ima 18 godina, uspeo je da bude primljen na fakultet „Pjer i Marija Kiri“, u inostranstvu. Neki kažu da institucija pripada Sorboni, neki tvrde da to baš od skoro više nije tako. Nevažno potpuno. Navodno je i jedina osoba iz Srbije koja je uspela da se upiše na Sorbonu (ako je tako), ove godine. Da li je to tačno ili ne, još je manje važno. Uglavnom, poenta je u tome da je momak od 18 godina, (ne znam da li bi se složio da mu ime bude pomenuto u tekstu pa ću to preskočiti), primljen na fakultet koji je želeo. Čitam, član je Mense, natprosečno inteligentan, vredan, kaže da obožava nauku. Sve mu ide od ruke: matematika, bilogija, medicina… Ne može da se odluči šta želi da studira, teškom mukom je doneo odluku i uspeo je. Primljen je na fakultet koji je želeo. E, ali, nema novca da ga plati. Dolazi iz Srbije, stipendije za studente osnovnih studija nema na fakultetu, mora sve sam da finansira, uključujući troškove života i stanovanja u Parizu. Čitam tekst i teško mi je, jer mi je od svega najstrašnije kada mlada osoba koja želi da napreduje, ne može da ispuni svoju viziju zbog nedostatka novca. Istog tog novca s kojim se bahate lažni doktoranti na političkim funkcijama ili recimo supruga predsednika države kupujući na desetine različitih kostima za razne „prijeme, posete i svečanosti“.
Da se razni ljudi na funkcijama bahate i da se klanjaju samo kapitalu, odavno znamo. Da često nimalo nisu zainteresovani za budućnost običnog čoveka, ni to nije iznenađenje. Međutim, kao po običaju, radoznalost me je odvela pravo na komentare čitalaca. Vidim ima ih na stotine. Čitam i ne verujem kakve poruke jednom osamnaestogodišnjem momku stižu od „običnih“ građana. Istina, pomislio sam na trenutak: „Sto posto stranački botovi, sada već državne podguzne muve jer sad su i vlast.“ Međutim, nešto mi je ipak reklo da ovog puta, na moje zaprepašćenje i razočarenje, zaista čitam komentare koje su pisali prosečni građani. Citiraću samo neke od komentara sa portala „Blica“, a sličnih je bilo na stotine:
„Nek ulaze u njega onaj ko ce imati koristi i gde ce raditi. Zasto bi Srbija ulagala u nekoga ko jedva ceka da ode iz zemlje? ”
“Ja sam mislio prvo da dečku treba pomoći, ali da znaš da si u pravu. On ne želi da se vrati da živi i radi u Srbiji, pa nema ni razloga da mu Srbija plati školovanje. Realno.”
“Lepo je što si upisao faks a da nisi razmišljao o tome kako ćeš da ga platiš. Glupo je da tražiš novac za osnovne studije od države ili građana, jer, bez obzira na to koliko si pametan, još uvek nisi naučio dovoljno da tvoje znanje može da se iskoristi. Razumela bih da tražiš novac za doktorske studije, ali ovako mi deluješ arogantno i bezobrazno jer očigledno ne planiraš da se vratiš ovde a želiš da ti građani finansiraju školovanje u inostranstvu.”
Svaki sledeći komentar bivao je ili sličan ili sasvim identičan gore navedenima, ili još strašniji. Zaista, Srbijo? Ovo su tvoje poruke osamnaestogodišnjem talentu? Nisam znao da ovakvih imamo na svakom ćošku pa da nam je baš tako svejedno šta će biti sa njim. Odgovorno društvo se nikada ne bi ponelo prema mladom talentu na ovakav način. Ne samo što mu je država okrenula leđa (još on onog dana kada se rodio u Srbiji, a rođen je u najnesrećnije vreme po državu), već su i građani puni jeda prema detetu koje se samo požalilo da nema novca. On je odrastao u državi u kojoj, nažalost, njegovim roditeljima verovatno nije pružena prilika da rade i zarade za njegovo studiranje. U državi koja je bespogovorno isplatila novac kako bi pomogla „svom“ nasilniku u Sjedinjenim Državama. U državi koju vode ljudi među kojima su brojni oni koji su na pozicije očigledno stigli sa lažnim diplomama, doktorskim disertacijama. Oni koji su toliko gori od njega.
I šta sad, ovo treba da prihvatimo kao realnost? Treba da se pomirimo sa okolnostima u kojima smo odrastali i odreknemo se budućnosti koju želimo za sebe zbog „okolnosti“?! Mnoge generacije su, nažalost, morale da prave ovakve kompromise zbog toga što su živele u vremenu rata, inflacije, nesigurnosti i straha. Ti ljudi su danas roditelji, neki već i bake i deke. Zar treba da dozvolimo da sada svi oni posmatraju kako i njihovi naslednici, a onda možda i njihova deca za nekoliko godina prolaze kroz iste muke i odricanja? Kakva je to država? I da li odgovorni građani smeju na ovo da pristanu?
Na sreću, ovaj momak će ostvariti svoj san, jer su se već iste večeri kada smo vest širili putem društvenih mreža, javili ljudi zainteresovani da pomognu, pa se nadam da će se što pre pronaći novac. Strašno je kada od sopstvene države i građana budete osuđeni jer ste „poželeli nemoguće.“ Taj mlad čovek nije tražio automobil, luksuzno putovanje, već priliku da studira. I nijednom rečju nije rekao da namerava da zauvek napusti Srbiju. Dok god se na ovaj način država i građani budu odnosili prema najboljima koje imaju među sobom, ovde neće biti svetle budućnosti. A ako se i ne vrati, možemo li mu suditi zbog toga? Ono s čim se suočio pre nego što je i krenuo je već dovoljno strašno, a takvu poruku, ako ste mudri i brinete o budućnosti društva u kom živite, ne šaljete mladom, talentovanom i uspešnom čoveku.
Nekako mislim da država treba da se bavi baš ovakvim slučajevima. To je osnovno uporište srećnog i razvijenog društva. Mlad čovek u kojeg će društvo uložiti kako bi jednog dana bilo bolje, jer se ono sastoji od pojedinaca. Društvo koje se tako lako odriče mladosti i talenata, ne zaslužuje da opstane. Odnos prema građaninu mora da se menja odmah. Ukoliko sadašnja garnitura političara i onih koji su na rukovodećim položajima to ne može, ne ume ili neće, onda je vreme za nove ljude kojima će u fokusu rada biti – običan čovek i njegova budućnost. Međutim, građani najpre moraju da odluče da li to žele ili ne. Neshvatljivo je da se građani mire sa svim što slušaju i gledaju, na primer, samo poslednjih meseci. Država sve manje mari za to šta građani misle o njoj, a mnogi političari iz svih partija to koriste i neozbiljno se odnose prema svom poslu. Neshvatljivo mi je da se baš niti jedan političar nije oglasio nakon što se vest o momku pronela putem medija. Gde je empatija i kako su mogli da zaborave na ovaj, izuzetno važan osećaj za ozbiljnog predstavnika građana, za svakog državnika? U slučaju ovog mladog momka, po mom sudu, svi su pali na ispitu. Svi, osim njega, koji zasigurno neće padati na ispitima tokom studiranja. Isuviše je dobar za to. Srećan mu put!
(Autonomija)
